skyscraper

Neko vreme sam mislila da će mi tastatura ubrzo zameniti penkalo i papir. No, postoji neka čarolija u nasumičnom škrabanju po parčetu papira u sred gužve u zaglavljenoj 28-ici u Takovskoj. Kratke rečenice koje proleću kroz glavu, i ako ih tada ne uhvatiš i zarobiš, odleteće na neko drugo mesto, a ti pokušavajući da vratiš film unazad nikad nečeš dobiti tako savršen sklop reči. Ne volim fraze, niti prazne rečenice. Da je napišeš samo kako bi popunila prazan prostor. 

 

Iz dosadašnjeg iskustva sam primetila da imam probleme kada je u pitanju gradski prevoz. Nije mi jasno zašto se baš ja redovno zateknem u pokvarenoj troli ili pogrešnom broju. Iako se since always vozim GSP-om i dovoljno dobro poznajem grad u kome živim, nekako se u desi da omašim stanicu, ali isključivo onda kada negde kasnim. Uđem u 77icu kako bih izbegla krkljanac u Takovskoj, kad tamo u onom prcvoljku od ulice koja spaja Takovsku tj. Svetogorsku i 27. Marta - zastoj! A u staklima naočara, gospođe koja mi dahće u nos, vidim 28icu koju sam propustila, kako se lagano kreće ka Trgu.

 

Evo danas sam napustila 26icu ranije nego što je trebalo, ali oavaj put namerno. Eto ta ulica, tako mi je blizu a nikad se ne bih prošetala njom. Volim da gledam u ljude, čini mi se da im ponekad izgledam kao neki zalutali ludak koji gleda u njih tražeći parče hleba. Ni ne slute da živim u dotičnoj ulici i da se svakog dana naše mame sreću na stanici dok čekaju prevoz koji bi ih odveo na njihov dosadan dugogodišnji posao. 

 

Stvarno, to bi bilo samoubistvo staviti me u neki office datamo šljakam do kraja života. Nemoguće.

 

No, ta ulica koju sam pomenula- Jednom sam svratila tamo do Pertinija, da kupim neku raspalu lutku sestri kojoj je to bila jedina rođendanaska želja. I evo, do danas mi ne bi mi palo na pamet da se prošvrćkam njom da ne beše 26ice koja me je zbunila, jer je u jednom trenutku moj pogled  sa knjige koju sam gutala u sred prevoza bio pretvoren u crkvicu na Lekinom brdu. I, kad sam već imala day off da iskoristim u razgledanju znamenitosti Zvezdare.

E tu, baš prekoputa tog Pertinija ima neka pekara, GVOZDEN. Znate one stare pekare koje spolja deluju nekako nikako, a uvek su pune, jer su peciva neuporedivo boljeg kvaliteta nego mnoge druge moderne pekare. E sad, ja bih svratila da se u zadnjem trenutku nisam setila sna u kojem me kidnapuju, baš u jednoj takvoj pekari, i savršenog dana koji se pretvara u moj košmar.

 

I tako, prešaltala sam ceo Bulevar tražeći spenserice koje sam videla kod druga. Dok sebe ne vidim u istim, ne odustajem. No, problem je sledeći. Ovaj narod teško reaguje na kič&šund koji mu se plasira, tako da se moje šoping-rezgledanje svakog puta sve više skraćuje.

 

"Sine, kupila sam nešto slatkooo"

Kako da odbijem moju mamu?

"Silazimmm"